Радно окружење старо 130 година

Као тек свршени студент добијам посао у малој школи у издвојеном одељењу у Брђанима. Када сам дошла у школу схватам да школа изгледа мала само кад прођете магистралом поред ње. Зграда малих димензија, али велике историје. Када сте крај ове зграде „У једноставности је лепота“, добија прави смисао. Бела дуга зграда на пропланку изнад реке. Велики прозори који осветљавају учионице, а учионицама бубњарице.
Половином XИX века у Србији, која се тек стварала као земља, школе су биле реткост, а посебно у сеоским срединама. Постојао је закон по коме се школа није могла градити у месту где није постојала црква. И поред таквог закона, начелник моравичког среза 1845. дао је предлог да се у селу Брђани отвори школа јер није постојала ни једна у том крају. Школа прво није имала своју зграду као ни већина тадашњих школа у Србији. Као и сваки почетак ни овај није био лак. Школа је почињала и престајала са радом. Преломни тренутак за развој школства у Брђанима био је договор мештана Брђана, Прислонице и Соколића да школа буде поново отворена и то у засебној згради.
Овога пута је грађена нова зграда и то према пројекту одобреном од Министарства просвете 17. јуна 1882. Школа је изграђена 1884. године на веома погодном месту и имала је две учионице, спаваћу собу за ђаке, трпезарију, два стана за учитеље и помоћне просторије.
За ову школу надзорник је 1885. Рекао: “Брђанска је школа ново колосално здање и мислим права и најбоља сеоска школа у Србији.”
Прича почиње мојим малим сећањем на приви радни дан. Што сам више колега упознавала, схватила сам да је више десетина просветних радника своје прво радно место имало у овој школи. Многи почињу причу реченицом: “Мала топла школа…” Ове 2014.године у Брђанима је отворена црква, а школи је дограђен санитарни блок и котларница тако да су сад део школске зграде.
Када се пре неколико дана повела прича у канцеларији, о томе да нам може измаћи читава година, а да не поменемо да радимо у згради изграђеној 1884, тј. пре 130 година свако се нечега присетио: “Мој прадеда је овде учио…Отац мог свекра овде је био, како се тада звало, вамилиаз, тј. домар…Мој деда је овде учио…Читава мамина фамилија је овде завршила школу…Овде сам провела 30 година рада.” Није прича о непотизму већ о срећи да многи од нас имају прилику да корачају истим оним ходницима којима су наши преци ходали.
Многе су војске газиле Србијом од те давне 1884. Рушиле се зграде, земље и идеологије. Са веома малим прекидима генерације мештана Брђана, Прислонице, Соколића и Милићеваца училе су у овом колосалном здању. Није здање колосално по својим димензијама, већ по постојаности и мисији која се у њој одвија 130 година.